Koliko puta ste pomislili:
„Da su moji roditelji bili drugačiji, danas bih bio druga osoba.“
„Da sam imao više sreće, moj život bi izgledao potpuno drugačije.“
„Komšije, kolege, partner, država, društvo… svi nekako utiču na to što mi se dešava.“
I koliko puta ste, možda sasvim nesvesno, čekali da se nešto spolja promeni kako biste se vi konačno osećali bolje i srećno?
Istina je da na naš život utiče mnogo toga što nije pod našom kontrolom. Ne biramo porodicu u kojoj ćemo odrastati, okolnosti svog detinjstva, mnoge životne događaje, ponašanje drugih ljudi niti društvene okolnosti u kojima živimo.
Ali postoji jedno pitanje koje može promeniti čitav naš odnos prema životu:
Šta ja mogu da promenim u sebi i svom načinu reagovanja na ono što mi se događa?
Upravo tu počinje lična odgovornost.
A upravo tu može početi i ozbiljan proces unutrašnje promene.
Dok krivimo druge, svoju moć ostavljamo van sebe
Krivica često izgleda kao objašnjenje.
Ako kažemo da je za naš život kriv roditelj, partner, bivši partner, šef, komšija, država ili neko ko nas je povredio, na trenutak dobijamo osećaj da smo pronašli razlog zbog kog smo danas tu gde jesmo.
I ponekad taj razlog zaista postoji.
Ljudi mogu biti povređeni. Mogu biti zanemareni, kritikovani, odbačeni, kontrolisani ili izloženi teškim iskustvima. Ono što nam se dogodilo ne treba umanjivati niti negirati.
Ali postoji velika razlika između pitanja:
„Ko je kriv za ono što mi se dogodilo?“
i pitanja:
„Šta danas mogu da uradim sa onim što mi se dogodilo?“
Prvo pitanje nas često vraća u prošlost.
Drugo nam vraća mogućnost izbora.
Preuzeti odgovornost ne znači reći da smo krivi za sve što nam se dogodilo. Ne znači opravdavati tuđe postupke. Ne znači pretvarati se da bol nije postojala.
Preuzeti odgovornost znači reći:
„Možda nisam birao sve što mi se dogodilo, ali mogu da počnem da biram šta ću dalje raditi sa sobom, svojim mislima, svojim uverenjima i svojim životom.“
To je velika promena perspektive.
Naš život nije samo ono što nam se dogodilo
Svi nosimo određene unutrašnje obrasce.
Neke smo naučili u porodici. Neke kroz odnose. Neke kroz iskustva neuspeha, odbacivanja ili razočaranja. Neke smo izgradili pokušavajući da se zaštitimo.
Dete koje često sluša da „nije dovoljno dobro“ može vremenom početi samo sebi da govori isto.
Osoba koja je više puta doživela razočaranje može početi da očekuje razočaranje i onda kada za njega nema stvarnog razloga.
Neko ko je odrastao uz stalnu brigu može naučiti da stalno očekuje da će se nešto loše dogoditi.
Neko ko je bio često kritikovan može razviti unutrašnjeg kritičara koji nastavlja da govori čak i kada kritičar više nije prisutan.
I tako nastaje jedan zanimljiv proces.
Spoljašnji događaj postaje unutrašnje uverenje, a unutrašnje uverenje počinje da utiče na naše buduće izbore.
Ne zato što naše misli magično kontrolišu čitav svet, već zato što ono što mislimo utiče na to kako vidimo sebe, druge ljude i mogućnosti koje su pred nama.
Misli postaju obrazac, a obrazac postaje način života
Ako godinama mislimo:
„Nisam dovoljno vredan.“
„Meni se uvek dešavaju loše stvari.“
„Ne mogu da uspem.“
„Ljudi će me povrediti.“
„Nikada nemam sreće.“
„Nemam dovoljno novca.“
„Ja jednostavno nisam takva osoba.“
onda te misli vremenom mogu postati mnogo više od prolaznih misli.
One mogu postati uverenja.
A kada nešto duboko verujemo, često počinjemo da se ponašamo u skladu sa tim uverenjem.
Ako verujemo da nismo dovoljno vredni, možda ćemo prihvatati odnose u kojima ne dobijamo ono što nam je potrebno.
Ako verujemo da ne možemo uspeti, možda ćemo odustajati pre nego što smo zaista pokušali.
Ako verujemo da će nas ljudi povrediti, možda ćemo izbegavati bliskost i onda dobijati potvrdu da smo „sami“.
Ako verujemo da se ništa ne može promeniti, možda ni nećemo napraviti korak koji bi promenu omogućio.
Zato promena života često ne počinje spolja.
Počinje pitanjem:
„Šta ja zapravo verujem o sebi, životu i svojoj budućnosti?“
Odgovornost nije krivica
Ovo je možda jedna od najvažnijih stvari koje treba razumeti.
Odgovornost i krivica nisu isto.
Krivica govori:
„Ja sam loš zato što mi se ovo dogodilo.“
Odgovornost govori:
„Ovo je moj život i želim da vidim šta sada mogu da uradim.“
Krivica nas često kažnjava.
Odgovornost nas pokreće.
Krivica nas može držati vezanim za prošlost.
Odgovornost nam omogućava da počnemo da gradimo budućnost.
Zato preuzimanje odgovornosti nije još jedan način da sebe optužimo. Naprotiv.
To može biti trenutak kada prestajemo da čekamo da se svi drugi promene kako bismo mi mogli da živimo drugačije.
Jer ako je za naš život u potpunosti odgovoran neko drugi, onda je naša mogućnost promene takođe u njegovim rukama.
A kada shvatimo da možemo da utičemo na svoj unutrašnji svet, vraćamo deo svoje moći sebi.
Šta nam onda donosi hipnoterapija?
Hipnoterapija može biti jedan od načina rada na obrascima koji se nalaze ispod nivoa svakodnevnog, svesnog razmišljanja.
Često znamo šta želimo da promenimo.
Znamo da želimo više samopouzdanja.
Znamo da želimo da prestanemo da se plašimo.
Znamo da želimo drugačiji odnos prema novcu, odnosima, sebi ili budućnosti.
Znamo čak i da određena misao nije korisna.
Ali samo racionalno znanje ponekad nije dovoljno.
Možemo sebi deset puta dnevno govoriti:
„Moram da imam više samopouzdanja.“
a ipak duboko u sebi osećati:
„Nisam dovoljno dobar.“
Možemo govoriti:
„Moram da verujem ljudima.“
dok neki stari obrazac neprestano šalje poruku:
„Nije bezbedno otvoriti se.“
Tu postaje važno istražiti šta se nalazi iza svesne misli.
Koja uverenja nosimo?
Odakle potiču?
Kada su nastala?
Da li nam danas još uvek služe?
I šta bi se dogodilo kada bismo počeli da ih posmatramo drugačije?
Hipnoterapija se upravo može koristiti kao prostor za rad na takvim unutrašnjim obrascima, uz odgovarajući stručni pristup i u skladu sa potrebama konkretne osobe.
Ne možemo uvek kontrolisati događaj, ali možemo raditi na svom odgovoru
Ovo je možda najrealniji način da govorimo o ličnoj moći.
Ne možemo kontrolisati druge ljude.
Ne možemo garantovati da će nam se uvek događati ono što želimo.
Ne možemo izbrisati prošlost.
Ne možemo sprečiti svaki težak događaj.
Ali možemo učiti da prepoznajemo svoje automatske reakcije.
Možemo menjati način na koji razgovaramo sa sobom.
Možemo razvijati drugačija uverenja.
Možemo učiti da postavljamo granice.
Možemo menjati navike.
Možemo birati kome dajemo svoju pažnju.
Možemo prestati da ponavljamo obrasce koji nas godinama vode u isti rezultat.
I upravo u tome se nalazi jedan od najvažnijih principa ličnog razvoja:
promena počinje onda kada prestanemo da čekamo da spoljašnji svet napravi prvi korak.
Misli nisu samo reči u našoj glavi
O mislima se danas mnogo govori, ali ih često posmatramo kao nešto bezazleno i prolazno.
Međutim, način na koji razmišljamo može uticati na naše emocije, ponašanje, odluke i svakodnevne reakcije.
Zamislite dve osobe koje dobiju istu kritiku.
Jedna pomisli:
„Nisam dovoljno dobra. Sve sam upropastila.“
Druga pomisli:
„Ovo mi se ne dopada da čujem, ali mogu da vidim postoji li nešto što mogu da naučim.“
Događaj je sličan.
Unutrašnja interpretacija nije.
A upravo ta interpretacija može promeniti ono što će se dogoditi sledeće.
Zato rad na mislima nije pokušaj da stalno budemo pozitivni.
Nije potrebno pretvarati se da je sve dobro kada nije.
Mnogo je korisnije naučiti da prepoznamo misao, preispitamo je i vidimo da li je ona činjenica ili samo naučeni obrazac.
Istraživanja dr.Joea Dispenze
U ovom kontekstu zanimljivo je pomenuti i rad dr. Joe Dispenza, koji mnogo govori o vezi između naših misli, emocija, navika i obrazaca ponašanja.
Jedna od ideja koja se često provlači kroz njegov rad jeste da ne možemo očekivati potpuno drugačiji život ako neprestano ponavljamo iste unutrašnje obrasce.Isti obrasci formiraju isti život.
Drugim rečima, ako svakog dana mislimo na isti način, osećamo iste emocije i reagujemo na isti način, prirodno je da često stvaramo slične obrasce ponašanja iz dana u dan i problem koji je postojao juče nastavlja se i danas, sutra..
Promena zato zahteva da postanemo svesni onoga što automatski radimo.
Da zastanemo.
Da primetimo.
Da napravimo prostor između stare reakcije i novog izbora.Sada da izbor bude svestan a ne automatski.
U tome se može pronaći veoma korisna paralela sa hipnoterapijskim radom: prepoznati obrazac, razumeti ga i postepeno izgraditi drugačiji način unutrašnjeg reagovanja.
To ne znači da možemo mislima kontrolisati sve što će nam se dogoditi, ali možemo kontročisati naš pogled na to i reakciju.
Znači da možemo mnogo više pažnje posvetiti onome što se događa u nama i načinu na koji to utiče na naše izbore.
A gde se u sve to uklapa zakon privlačenja?
Zakon privlačenja često se predstavlja kroz ideju da ono o čemu razmišljamo privlačimo u svoj život.
Tu ideju ne moramo posmatrati bukvalno da bismo iz nje izvukli nešto korisno.
Postoji mnogo prizemniji način da je razumemo.
Naša pažnja utiče na ono što primećujemo.
Naša očekivanja mogu uticati na naše ponašanje.
Naša uverenja mogu uticati na to koje prilike ćemo prepoznati, koje ćemo ignorisati i koliko ćemo biti spremni da pokušamo.
Ako osoba veruje da za nju nema mogućnosti, možda ih neće ni tražiti.
Ako počne da veruje da može da uči, razvija se i pokušava, verovatnije je da će početi da primećuje mogućnosti koje ranije nije primećivala.
U tom smislu, nije potrebno zamišljati da univerzum jednostavno „isporučuje“ sve što pomislimo.
Mnogo je korisnije pitanje:
„Ako promenim način na koji vidim sebe i svoj život, kako će to promeniti moje odluke i ponašanje?“
Tu ideja postaje praktična.
Promena počinje kada promenimo odnos prema sebi
Možda ne možemo promeniti ono što nam se dogodilo pre deset ili dvadeset godina.
Ali možemo promeniti odnos koji danas imamo prema toj priči.
Možemo prestati da sebe posmatramo samo kroz ono što nam se dogodilo.Prestati da glumimo žrtvu.
Možemo razumeti zašto smo razvili određene obrasce, a zatim početi da stvaramo nove.
Možemo prestati da govorimo:
„Takav sam.“
i početi da pitamo:
„Da li je ovo zaista moja priroda ili obrazac koji sam naučio?“
To je veoma važno pitanje.
Jer ono što smo naučili možemo početi i da menjamo.
Ne preko noći.
Ne jednom afirmacijom.
Ne potiskivanjem emocija.
Već kroz proces svesnosti, razumevanja, vežbanja i postepenog stvaranja drugačijih reakcija.
Šta ako prestanemo da čekamo da se drugi promene?
Zamislite da prestanete da čekate da se roditelj izvini.
Da prestanete da čekate da partner konačno shvati sve što vam je potrebno.
Da prestanete da čekate da kolege postanu drugačije.
Da prestanete da čekate da država reši sve vaše probleme.
Da prestanete da čekate „pravi trenutak“.
To ne znači da treba da prihvatite loše odnose, nepravdu ili okolnosti koje možete da promenite.
Naprotiv.
Možda ćete upravo kada preuzmete odgovornost shvatiti da je vreme da postavite granicu.
Da promenite posao.
Da potražite pomoć.
Da završite odnos koji vam ne prija.
Da počnete da učite.
Da promenite naviku.
Da se zauzmete za sebe.
Da potražite podršku.
Odgovornost ne znači pasivno prihvatanje života.
Ona često znači upravo suprotno — prihvatanje činjenice da i mi imamo ulogu u onome što ćemo dalje uraditi.
Prvi korak može biti jednostavno pitanje
Sledeći put kada primetite da razmišljate:
„On je kriv.“
„Ona mi je uništila život.“
„Država je kriva.“
„Moji roditelji su razlog zbog kog sam ovakav.“
nemojte sebe osuđivati zbog te misli.
Umesto toga, pokušajte da postavite još jedno pitanje:
„Dobro. To se dogodilo. A šta je sada u mojoj moći da učinim da mi bude bolje?“
Možda je odgovor mali.
Možda je to razgovor.
Možda granica.
Možda odluka.
Možda promena navike.
Možda oproštaj.
Možda traženje stručne pomoći.
Možda prvi korak ka promeni načina na koji razgovarate sa sobom.
Ali upravo ti mali koraci, ponavljani dovoljno dugo, mogu početi da menjaju život.
Vaš život ne mora zauvek ostati isti
Ne moramo negirati prošlost da bismo promenili budućnost.
Ne moramo kriviti sebe za ono što tada nismo znali , jer uvek radimo najbolje što znamo u tom momentu.
Ne moramo kriviti druge za sve ono što danas možemo da promenimo.
Možemo priznati:
„Da, ovo mi se dogodilo.“
A zatim dodati:
„Ali ne želim da ono što mi se dogodilo zauvek određuje ko sam.“
Tu počinje odgovornost.
Tu počinje unutrašnja promena.
I tu hipnoterapija može biti jedan od načina da dublje istražimo obrasce koji nas koče, osvestimo uverenja koja više ne želimo da nosimo i napravimo prostor za drugačiji odnos prema sebi i svom životu.
Jer promena često ne počinje onda kada se promeni svet oko nas.
Počinje onda kada počnemo drugačije da se odnosimo prema svetu koji nosimo u sebi.
